НЕМА КРАЈА - Светислав Стефановић

Кривудава ми стаза гори стиже,
Корачам њоме, смело идућ гробу;
Шумори лишће у пролетњем добу,
Нит хаје што је јесени све ближе.

Одморићу се када стигнем мети,
Ал` сад ми душа пуна свеуздања,
Па с тајним шумом лиснатога грања
И дух мој, жедан бескрајности, лети.

Ко шум и жуд ми не зна за покоје: -
Нек лист и тело гроб сакрије тавни,
Они су вечни: ко дах чежње моје

Кроз светове што струји, нема краја,
Одлеће шум и кроз свемирске равни
Трепери одјек пролећа и маја.