ПОМРАЧЕЊЕ СУНЦА - Добрица Ерић

Све се изгледа догађа као и прије
умиру дани и ноћи протиче вода зри касно воће
само што ја то сад гледам сасвим друкчије
кроз тамне прозорчиће на ћелијама самоће.

Звзеда ме умиљата звезда ме звечарка печила
у чело што се огледну на бистром небеском своду
Тишина која ме толико пута лечила и излечила
трује ми сад и ваздух и храну и сан и воду.

Биће још сунчевих излазака и залазака
Биће још росе у трави. Кипеће живот ко пена
на воденичном витлу. Биће још гладних шака
и топлог снега између два распевана камена
Биће још благих увала и светлих пропланака
ал више никад - жена!

Свет је канда исти ништа се није променило
ал ја га не препозанјем нити он препознаје мене
По земљи прво лишће на небу плавет и руменило
истекло из мојих образа кроз потамнеле зене.

Просањао сам себе и сањао бих и даље
да ми се воћњаци у крви не расцветаше овако нежно
Пробуђен изненадно гурнут сам у саме раље
живота што ме прождире полако неизбежно.

Биће јоште саћа пуног меда као што бива
пун летњи месец с вечери и у свитања снена
кад поветарац распирује свице с пшеничних њива
Биће још лековитог дрвета од липе и од дрена
и биће авлија пуних маслачка и корпива
ал више никад  - жена!

Помислих праскозорје а догоди се вече
с вихором и јатом врана које ми лице гребу
Даде ми за трен крила а потом их посече
и сад падам ал не знам да л к земљи или к небу.

Бљеснуо у знаку Лава 1936-сте
а потамнео у знаку Девице у смирај овог века
провешћу будуће векове крај своје четврте невесте
у црној венчаници која ме стрпљиво чека.

Биће још плавог лепета птичијих крила
у крошњама што шуште ван туге ван времена
Брујаће на поветарцу тек испредена свила
паучине намотане на клупче мог темена
Биће још септембара снегова и априла
ал више никад - жена!