ЧОВЕК И СУНЦЕ - Првослав Ралић

Човек и сунце заједно од рођења до смрти
Човека дочека сунце и отпрати из века
Сунце осети да човек може бити његова пега
и пусти га да за живота сенке сабира

Човек воли сунце и дан а не месец и ноћ
зато клија, расте и гледа док сунце ходи
а мирује, спава и сања док месец сунце уходи
од сунца он поткрада своју изгубљену моћ

Сунце нас премешта из земље и неба у равнину
ни за дубоко ни за ватрено нисмо где бисмо
због сунца само убили све ватре што смо смели
ноћу нас месец помера од стида пребледела

Сунце је за човека прва и последња свећа
и она горе и она доле док све не изгоре
Човек је за сунце крај његовог видовдана
непостојана кап што се испарава и лебди