ПУСТИ ДАНИ - Светислав Стефановић

Одбаци, душо, гњилих мисли дане
Ко нежно благо поплављених леха,
Ил` тиху мору једног слатког греха
У непознате, недокучне стране;

Где други неће ни да наслуте,
Нити да куде, нити да их бране.
И кад се тајно, дубоко сахране,
Ко заборава сенке да се ћуте -

Тад, моја душо, приђи храму старом,
Идолу свог живота. И кад лазне
Жртвани огањ, ти с кајања жаром

Пиј горку сладост заслужене казне
За грех животу. Њега Вечни суди;
За зло и добро судиће ти људи.