ДИЈАЛОГ - Душан Васиљев

Гром. И муња. И опет гром.
Све што је живо стрепи.

Под мојим застртим прозором
злобно се цери Ноћ стара,
и црна се авет нека скита.

Човек у мени очајно пита,
и Ветар фијуком одговара...

Зашто ме свака дирне
песма што негде далеко бруји?

Зар ниси у грозној, крвавој олуји
оставио љубав за дрхтаје мирне?

Зашто ме прожме сваки трептај
у ноћи, и сваке звезде пад?

Зато, што знаш да ћеш млад
пасти у Ледени Загрљај.

Зашто ме гурне у болну сету
све што око мене бива?

Све што је лепо на овом свету
под ту се маску скрива.

Зашто ме тишти сваки корак,
ко да по мени газе?

Прошлост је твоја залогај горак,
и беспуће твоје стазе.

Зашто ме  боли сваки цвет
што дише срећом, и сваки мај?

Ти си од оних чији је свет
Смрт и Пламен, Тама и Очај!

Зашто ја падам у таму свести
увек кад зора сване?

Зоре ће те се живот отрести,
и све ће онда да престане.

Зашто ме весели у ноћи шум
сваки, и сваки натмурен дан?

Али ћеш, сутра већ, уплакан
признати да те оставља ум!