НЕСПОКОЈСТВО - Десанка Максимовић

Прође све. Ма колико руке загрлиле срећу,
радост низбрдицом тече у бол, у мир чежња.
Мења се судбина сваку поноћ трећу,
небо је пуно супротних, кобних тежња.

Прође све. И велики празници душе
као иконе старе потамне у куту.
Као сметови песка што зрно злата засуше,
засуће дани исти сваку светлу минуту.

Од заборава сурових чељусти
ништа се не може спасти,
он гута редом, тамни све и пусти,
односи собом и кап горчина и сласти.

Ништа се неће у души десити
што неће у неповрат отићи.
Журе, журе снови као несити,
сви ће у загрљај мртвога мира сићи.

Копне дана бели мехури,
сливају се у нејасне далеке луке.
Ништа се зауставити неће. Душа жури
да заспи украј благе анђела руке.