ВЕЗ - Десанка Максимовић

Пет усамљеница бреза
кроз даљину гледам плаву,
као гране сребрног веза
стоје на неба рукаву.

Повиле дрхтаве стасе
изнад дубоке провале;
о чему су сновале зна се,
о чему су ноћас сновале:

Да звезда су златне птице
под њиним спавале грањем,
а месеца тихо лице
бдило над црним орањем;

да хељда руменим цветом
сву ноћ је њивама цвала,
и пред зору целим светом
роса да је тешка пала.