РАЗГОВОР СА ЗАВИЧАЈНИМ КАМЕНОМ - Десанка Максимовић

- Можеш ли ми рећи откад постојиш
и место свога порекла?
- Знам само да сам блудни син
подринске горе
и да сам се отиснуо у свет
низ бујицу која је с ње текла.
- Не сећаш ли се шта је тад крај тебе било?
- Нејасно, као с оне стране ума,
знам биле су птице, звери, шума.
- А је ли одувек била овде
ова иста црвена глина
жедна воде?
- Била је и црвенела и још више
кад облаци нанесу кише.
- Је ли и пре хиљаду хиљада дана
самовало онде оно брдо голо?
И видик грлила ниска истих планина?
Је ли Маљен личио на модру купу
и Медведнику била сломљена кичма
и кад су их гледале очи наших жупана
и стари богови Перун и Морана?
- Самовало је голо брдо
изнад падина пуних шумарака
и иста равница онаква
пружала се све до у крдо
оних истих замагљених гора.
- Је ли одувек косом куд сад пролази цеста
ишао какав путељак до видика?
Јесу ли и тад онуд пролазиле војске
и сејале за собом гробове војника?
- О мртвој војсци питај гаврана,
он лобање мртвих пребраја.
- Можеш ли ти, који си од постанка,
знати вечности краја?
- Она је кружна као облутак,
чим се једна заврши, друга почне.
- Из корова ти се примиче змија,
пуне су их траве завичајне.
- Отров не продире
у моје камене кости.
Трајаћу докле устарје вечности.