РАЗГОВОР СА БРАНКОВИНСКИМ ЦВЕТОМ - Десанка Максимовић

- Кичице, опрости што ти сметам.
Хтела бих поразговарати с цветом
ових ливада.
Реци, где нађе ту боју аметиста?
- Нисам тога свесна.
- Ти, значи, настајеш као песма.
Да ли знаш под чијим утицајем?
- Не знам.  Можда уз глас зрикаваца,
можда уз росу, можда под сунца сјајем.
- А одакле црпеш чувену горчину?
- Што дубље могу, идем у дубину,
дубина је гроча него пелен.
- Од чега ти се сијају зене
као да су тек јутрос отворене?
- Увек гледам у сунце и у дуг.
- Цвете нагорки, личиш на мене:
волиш сунце,
а рониш  у дубину и тугу.
- Ко је тај с киме сам говорила?
- Неко ко лебди, мада нема крила.
Сад одох. Облак се на небу помаља,
време се мења.
- Облака не видим, али ми промену јављају
из корења
и ветар ми наноси мирис кише.
- Хвала ти, цвете. Можда те нећу 
видети више.