АЛБАТРОС - Шарл Бодлер

Као забаву неку, морнари често крену
Да лове албатросе, велике птице с мора,
Што прате, низ пучину се пустив отворену,
Бродове који плове врх чемерних понора.

Када их, ухваћене, на даске бродске спусте,
Ти краљеви неба, збуњени, невични ходу,
Огромна бела крила тад постиђено пусте
Уз тело да се вуку, као весла кроз воду.

Крилати тај путник, гле нешто невешто тражи!
Тако леп некад, како је сад смешан и ружан!
Један му својом лулом кљун непрестано дражи
Други, храмљући, узлет подражава му тужан!

Песник је налик том кнезу облачних висина
Што другује с олујом, стрелца лако надлеће;
Изгнан на земљу где одасвуд поруге прима,
Џиновска крила ту му не дају да се креће.