ТЕЖАК - Алекса Шантић

Замахујем. Свуда купина се сплела
Па ми земљу крије...
И на мрке груде са мојега чела
Све кап по кап лије.

Ја ћу овде једро посејати зрње
Што ће плода дати,
Висока и златна, и где беше трње
Лепота ће сјати...
Па када ме скоро анђеоске струне
Зовну с овог света,
Ја ћу мирно поћи у вртове пуне
Зоринога цвета.

И тамо у врту радости и поја,
Где су сунца врела,
Мене ће мој отац, мој цар, и власт моја,
Питати за дела.

А ја, слушајући зорине славује,
Само ћутим, стојим,
И господу своме покажем све жуље
На рукама мојим.

Из њих кад прочита сву повест човека,
Радошћу ће сјати,
И тамо где тече рајска златна река
Места ће ми дати...

1918.