УГЉАРИ - Алекса Шантић

Све један по један, уморан и бедан,
Излазе из гротла, у прљавој раси,
Што су за њих дуги у подземљу часи
Откали од праха угља... Сваки, жедан,
Прима пуно ведро што му пружа или
Жена или сестра. И сви пију, пију,
И види се како дамари им бију
Испод знојна грла у набреклој жили.

Сморне очи дижу и нагињу ведра,
Просипа се вода и на гола недра,
Почађала, цури... Врхови се жаре -
Тихо вече шушти у гримизу свиле;
Они кући иду, као сенке миле
Путем, покрај гробља, уз јаблане старе.

1912.