ПОЗНИ ЧАСОВИ - Алекса Шантић

Ко каква слика чаробна из рама,
У твоју башту, где шедрван бије,
Ти мирно гледаш из прозора, сама,

И наслоњена. Тихо мирис вије,
На твоје леје месечина пада
Топла и мека, и руже ти мије

Сребром... Ти не знаш да преда мном сада
Ноћ друга стоји, пуста, и у чами,
С развалинама... Изнад глуха града

Свуд слепи миши круже, и у тами
Буљина буче... И сенке без броја
Сокаком грну, и свака куца ми

Руком у прозор, како прође која...
Ти не знаш... Твоју ноћ светле драгуљи,
Докле из таме све у окна моја

Ко слепо око позни месец буљи.

1911.