ХАЈДЕМО, МУЗО - Алекса Шантић

Хајдемо, Музо, из овог круга,
Из луде вреве и хуке и праске;
Жељан сам лица без лажи и маске,
Жељан сам поља, дубрава и луга.

Погледај, тамо, те колибе голе,
Трошне и тамне као магле зимне,
У њима живе душе гостопримне -
Срца што грију, што трепте и воле...
Њихов је говор моме срцу лијек
И с њима тако провео бих вијек,
Па храна била само црна кора.

Хајдемо, Музо, из те луде праске,
Жељан сам лица без лажи и маске,
Жељан сам топле ријечи и збора.

1908.