СРЦЕ - Алекса Шантић

Из долине реке, из копаља трска,
Путања ме води у голетне стране.
Ноћ. Поју славуји, и на брсне гране
Као седеф бела месечина прска.
Већ ме ево врху. Свуда крш и саме
Две - три смреке шуме на рапавој плочи.
Ко благе и топле материне очи,
Лепе греју звезде и гледају на ме.

Уз Неретву, доле, бехар се разгроздао;
Пун фењера стари Мостар трепти оздо,
Спава. Месечине покрило га платно.
Моје срце лети, и кличе, и гори,
Просторима кружи и, ко метеори,
По родноме крају расипа се златно...

1912.