ЈУТРО - Иво Андрић

Послије ноћне кише. Свануло крваво јутро.
Бљеште воде низ цесту ко мале ватре.

Послије ноћне муке,
О, зашто ми црвеним јутрима
Навјешташ немирне дане?
Је ли то нека небеска шала
Сунцу на његовом путу? - О, лако је сунцу,
На невидљивом концу Твоје силе ходити небом
Вјечно и исто!
А мени је тешко држати корак у свирепој игри
Сјаја и мрака над мојом убогом главом.
И, ако је несвјест конац ко и почетак
Тог кратког сна,
Зашто ме будиш црвеним јутрима?

(1919)