КОЛЕБАЊЕ - Алекса Шантић

Низ литице хума насмијана, блага,
Рана вечер слази сврх воде и трска.
Са рамена њеног, из пуна крчага,
Прелива се гримиз и по кршу прска -
Распе се ријеком на шеваре голе,
И запали лишће брезе и тополе.

Гле, махала стара сва од ње заруђе,
Ко да у пожару изгара цијела!
И у твоју башту сада, ево, уђе
И шедрван осу. С мрамора бијела
Просуше се сјајни планули драгуљи,
И по башти свуда кликнуше славуји.

Лагано на мурве, смокве и гранате
Испе се у валу, сва сјајна и драга;
Смијући се, озго, с једне гране на те
Рујни гримиз изли из свога крчага.
А ти у љуљајци па се њишеш ти`о,
Ко на међи један мак црвени и мио.

Ја крај плота стојим, гледам у вас двоје;
Једнаке сте као капље на цвијету!
И не могу више знати лепши ко је,
Или ти ил` она?... Ко лептир у лету
Сав трептим, и мислим, драга, од вас двије
Коју ли бих сада загрлио прије?...

1918.