ПОШЉЕ МНОГО ЉЕТА... - Алекса Шантић

Пошље много лета овдје опет стојим;
Лепеница тече исто као прије,
Над њом стара врба још једнако бдије
И Високо шуми врховима својим.

Гдје си? Да л` се сјећаш испод грана тије`,
Кад гледасмо јулску ноћ и мјесец сјајни,
Кад нам т`јело проже слатки огањ тајни
Па дршћасмо Дуго као брезе двије?

Бог зна гдје си сада и да л` живиш јоште!
Али драги спомен негдање милоште
Као младо сунце сву му душу грије,
И ја снова чујем звекет твојих гривна,
По лицу ме тиче твоја коса дивна,
Док мјесец кроз врбу чисто сребро лије...

Кисељак, 11. јула 1903.