четвртак, 20. новембар 2014.

СПАС - Иво Андрић

Девет је стотина сутона желело једну радост,
Док сам живео
Заборављен, напуштен, презрен,
Гажен ко мост над водом.

Тек једног вечера
Кроз блесак последњег зрака
Млада месеца, сокова и вода,
Угледа дух занесен
Како вечерњи облак добива облик и свест,
Како се огромно небо отвара и сјајем
Неслућеним
Одузима једном заувек несрећан дах.
А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада
Говори светлошћу, непролазном хармонијом:
Да нико није заборављен и сам.

(1920)

Нема коментара:

Постави коментар