ГОРЊИ ГРАД - Иво Андрић

Као сат који искуцава неко црно вријеме
Бије мој штап о плочник.

Нечија млада жена, што прекида
Пјесму и помаља главу на прозор,
Главу са лицем младих, рано
Остарјелих мајки;
Та нечија жена ме боли као
Жива рана.
Како споро идем! Како тешко мислим
На ствари које испунише мој живот!
Како вјетар наваљује иза угла!
Шта ли ћу ту? Све ми се чини:
Још ћу те стрести негдје!

О поносе! О снаго!
О сломљено крило и покисло перје!
Шта ли ћу ту? И кад бих те срео
Шта бих ти могао рећи?
Ја сад могу само ћутати
Минутима последњег ћутања.