РУЧАК - Алекса Шантић

У издртом сукну, под мурвом крај пута,
Прекрстио ноге на рапавој плочи,
И ту ломи комад хљеба отврднута
И главицу лука уза њ слатко смочи.

Под бременом тврдим, све до пола дана,
Провео је стари повијене шије,
Још му са широка лица намрежгана
И с руњава коша зној цури и лије.

Покрај њега чесма оронула пљушти,
И прах воде, сјајан као седеф сушти,
С дугама се распе и на сунцу умре.

И ћутећи срећу и благослов неба,
Згурен хамал жудно, уз тврд комад хљеба,
Слуша како над њим с грана гучу кумре.

1918.