САН - Иво Андрић

Ту снивам. Нада мном,
Под нијемо звоно у староме торњу
Долијећу птице. Влат жуте сламе
У кљуну носе
И бијело јутро пуне радосним жагором.

Нијемо је звоно на небеском платну
Замрзла жалба;
Испод њега се, у мрамору и тами,
Камени мртва рука.
На прозору сунце
Божијој Мајци свете руке љуби;
Шаровит полумрак
Небеског огња и Њеног модрог скута
Лег`о на камен. - Непринесена жртва је
Сва моја снага и моја крв;
Узалуд сам тражио за кога да је пролијем,
И сад ту спава.

Видовит вјетре и у торњу птице,
Што мојим крајем слобдно летите,
Реците:
Нек лоза тихо испред куће плаче,
Споро нек` кестен смолав пуп завија
И сунчев лук нек полагано расте
Небом,
Јер црвен дамар у мрамору игра,
Млаз вреле крви већ тече потајно
Кроза њ;
Реците, вјетри и птице, преклињем вас,
Нек споро пупа прољеће, полако љето
Да ми се мртва из камена рука
Не такне звона
Прије времена и усђена сата,
Него  кад дозри љето са врхунца
И испуне се глас и воља божја,
Кад море, поље и гора
Шапатом јекну: хора је, хора!
Ускрснуће моја рука
И зазвонити кобан час,
Како се звони за последњи пут

--------------------------------------------
--------------------------------------------

И моје срце, које смрти не зна,
Окренуће лице небу ко црвен цвијет,
Стаће ивањско на зениту сунце,
И биће огњен, дуг и страшан дан.
Касних жртава.

(1917)