ПУТНИЧКА ПЈЕСМА - Иво Андрић

Тешко је вино, врео дан;
Стабло је сјену скупило.
Иза шареног прозора
Заспо је мрки кастелан.
Грожђе је сунце упило
И сад у мени пламти
Безброј поднева жестоких.
Срце ми бије под грлом,
Срце што слабо памти.
А сутра даље!
Нек Бог благослови овај град
За жарко вино и меки лог,
За сунце, сјену и мандоле,
За кастелана уснулог.
И за жену му блудну.

(Добрињ на Крку, 1918)