ПОСЛЕДЊИ ГОСТ - Војислав Илић

Поноћ је одавно прошла. У крчми никога нема,
Осем крчмара старог, што згурен, крај топла плама,
Претура дебелу књигу. Напољу мртвило влада,
И ситна кишица сипи и густа царује тама.

У том се куцање зачу. У крчму уђе нагло
Чудноват некакав гост; усне му грозно се смеше,
Из празних шупљина очних студена пустош се шири,
У руци држаше косу. То Смрт ледена беше.

Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу,
Кад Смрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме.
Па онда узеде перо с крчмарског прљава стола,
И својом мртвачком руком записа сопствено име.

И за тим у буџак оде. Из танке полутаме
Страшно се кезила отуд... Ветра је са влажном руком
Тресао прозоре мутне и тешка храстова врата,
Звиждећи кроз празну крчму суморним и страшним звуком.