КОВАЧ - Алекса Шантић

И мрачна и пуста. Мраз хвата и бије.
У чађавој изби кује ковач стари;
На домаку огња лице му се жари,
Низ космате прси зној потоком лије.
Под ударом снажним лете искре крупне
Ко да се метеор расипа у ноћи,
И он, с тешким маљем, у овој самоћи,
Изгледа ко символ снаге недоступне.

Труди су га часни створили у челик -
О, како је зоран! О, како је велик,
И сјајан ко вече на врсима јела!
И докле по селу шушти грмље драче,
Он гаравом руком замахује јаче,
И с наковња лети снопље златних стрела.

1905.