ЖЕЂ САВРШЕНСТВА - Иво Андрић

Што често жудимо с овог света
ход и мисли дићи,
делећи тало лудим срцем
велику божију васиону
на боље и горе, -
то је с часовита несавршенства
и страшне жеђи, дубоке и свете.
По тој жеђи сви смо свети, једном заувек,
човек у својим лутањима
и стабло у жељи за правим растом.
Јер, истина нас ко огањ испуња,
ко огањ оптаче све и сваког,
ко право иде и ко посрне.
А то нас варају око и дух наш
кад високо дижемо руке
у жељи да будемо стегоноше,
у мисли да смо светлоносци.
Јер, огњен океан којим све броди,
који све прожима, не види, не зна
сујетну шуму наших руку,
нит ко бележи, нит има трага
немиру наших дана када
болно жудимо с овог света
ход и мисли дићи.

(1923)