НАШ СТАРИ ДОМЕ - Алекса Шантић

Наш стари доме, како си ороно!
Капије твоје нико не отвара,
По њима мирно црв дубе и шара -
Гризе, ко чежња једно срце боно.
Ево ми собе! О дувару јоште
Икона виси, прашљива и сама,
И у ме гледа и шапће из рама
О добу среће, детињства, милоште.

Овдје сам прве стихове написо,
Овдје је с душом полетила мисо.
Високо, тамо гдје се исток жари.
Овдје ми негда бјеше рај... А сада?
На моје срце гробна земља пада,
И ја се рушим ко ти, доме стари...

1906.