ДИВ-ЖЕНА - Шарл Бодлер

Када Природа у свом моћном замаху крену,
Па поче чудовишну децу да рађа многу,
Зашто не живљах тад уз неку младу див-жену,
Као распусан мачак крај краљичиних ногу.

Гледао бих јој тело где се с душом развија
И слободно израста сред ужасних игара;
Слутио мрачни пламен што јој срце обвија
Док влажна измаглица у оку јој се ствара;

Прешао докон све облике тела јој красна;
Успузао се уз колена јој горостасна,
И каткад, лети, кад је болесно сунце слуди,

Па се, уморна, опружи сред неке долине,
Заспао ту безбрижно у сени њених груди,
Као мирно сеоце у подножју планине.