ВЕО - Иво Андрић

Хладно звездано небо,
запењено море и северни ветар.

Сам не знам право где сам,
куда бих, ни кога чекам
у овој ноћи.

Окренут леђима пучини, споро одмичем
све даље у копно.

Али кад год се окренем, видим:
тамо, ивицом мора,
витка и бела жена иде.
И станем и гледам како
њен вео ветар носи.
Не брзо, не високо,
али све даље од мене.

(Мај, 1954)