ЈЕДАН НОВЕМБАР - Иво Андрић

Студен. Дубока ноћ.
Здалека прозори кућа
свијетле.
Свјетлост се стазама точи,
ко много тихих срећа
везених на платну ноћи.

Видим како је добро имати ноћас свој кут,
споро и без сврхе идем,
гола ми стабла биљеже пут -
О добри људи, горко је мени
кад бљеште очи ваших срећа
на моје мртво поље,
па ипак сумњам и не знам ни ноћас
ни шта је добро, ни шта ли је боље.

Сам својим дахом гријем смрзле руке
и слушам како вријеме неумроно
окреће точак,
вјечно и суморно,
свјетлост и таму хитећ да сједини,
и преде покров, велик и једини,
за моју сумњу и за вашу вјеру,
за вашу срећу, ко и за мој бол.

(1918)