1915. - Иво Андрић

Дубок ко мртво море сан мој бјеше.
Прену ме неки шум, ко моћно крило
Силнога вјетра да крај мене прође -
Застава ваших толико је било.

Јави се стари бол и као спомен
Проже ми душу озеблу и малу
И као дрхат пред струјом живота,
Гдје црн вал црну додаје ме валу.

Сан се наш више ни у сну не сања,
Па чему шум тај? Ваш поновни корак
Чему ме буди, а на живот без Сна,
На живот кратак и на живот горак?

Ил` можда вашем великом тријумфу
Треба још слика мога бола и сна?
Па бићу жута грана у вијенцу
Ловора вашег, зелена и лисна.

Прођите само покрај мога дома,
Јер у свом болу ни охол ни велик
Ја нисам. Ова пуста мртва врата
Крију тек душу, ви тражите челик,

Рђав и сломљен да пасете очи,
А ја ту сједим и чекам да затре
Усуд све моје и да будем као
Кратак прам дима врх угасле ватре.

Будем и прођем. Ја од Бога молим
Кап заборава и док се јоште дише
И брзу смрт. А књиге успомена
(Разрока лаж их кривим срцем пише),

Нек не спомену никад моје име,
А незнан гроб ми нек прекрије трава
И у њој љети - за туђинску дјецу -
Нек расте модар цвијет заборава.