НА УБОГОМ ПОЉУ... - Алекса Шантић

На убогом пољу мога завичаја
Не чује се пјесма весеља и жетве,
Само шум жалосне робиње Неретве
Хладан вјетар носи преко пуста краја.

Овој земљи господ среће дао није,
Притиско је јадом и чемером дугим;
Док се сунце рађа народима другим,
Нас студена зима раздире и бије.

О, зар није доста невоље и туге,
И сурова пута што реже и боде?!
Вај, узаман море наше крви оде...
Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге.

Гдје су наше муке?... Гдје су наше жртве?
Зар не чује нико: све јаче и јаче
Крв наших отаца како љуто плаче
И како се тресу оне кости мртве?

Тешко нама!... Ено, туђин се весели
И сва блага наша отима и хара...
И Бог му помаже и њиме се стара,
А наш црни сељак црна хљеба жели.

На убогом пољу свога завичаја
Он не пјева пјесму весеља и жетве...
Само шум жалосни робиње Неретве
Хладан вјетар носи преко пуста краја.

1905.