*** - Алекса Шантић

Обешчашћено и кукавно доба,
Епохо мрла и ругобе трајне
У дубокијем тамницама гроба,
Гдје леже сунца и истине сјајне,

У твоме мору блата разум грца,
И нигдје копна ни обала тврди`!
Лешино гњила расцветана срца,
Са твога смрада траг богова смрди.

Плодови твоји златни су кумири,
Издајство мисли, тортуре, синџири,
Губа и пород гнојавијех груди.

И ја се, ево, твојим смрадом трујем,
И свој нос стискам и на тебе пљујем,
Ругобо гнусна без части и људи.

1908.