ВЕЧЕРЊА ЗВОНА - Алекса Шантић

Предсутонски је час.
Висок и златан крст са торња сипа зрак
И трепти вас.
Залази сунце и окна горе
Ко пожар јак.
У небу свијетле се ласте.
И вече све ближе
Стиже
И расте.
По граду гомила блуди,
Врева и хука:
Упоред иде срећа и мука,
Суза и смијех;
Чедност и гријех
Једно уз друго стоје,
И све се комеша чудно
И врви.
А тамо, гори, на лазилима зграде,
Зидари раде.
Вече на раздрљене њихове груди
И голе руке и лице врано,
Све кречом поштрапано,
Просипа црвене руже своје...
И један облак, пун топле крви,
Над њима, гори, лебди високо.
И кроза њ једно сјајно и будно
Гледа их око...
Прве звијезде у сутон роне;
Сав пожар неба тихо се гаси,
И гласи
Вечерњих звона звоне
И мирно теку
Кроз вечер меку.
Но док се они лију,
Падају и дижу,
Уза њих, озго с високих скела, стижу
И бију,
Ко звона друга,
Удари чекића многих.
И мени све се чини:
Ти гласи у висини -
Ко неки,
Црни и меки,
Пун бехар рашчупани -
Расипају се у сутон рани;
Миришу,
Дишу,
Шуме,
Јецају, плачу, ко бона молитва дуга,
И упијају се у ме,
У душу сваки ми тоне
Ко јаук брата.
И док се сутон све више хвата
И тутњи град
И гори, из модре дубине неба
Избија мјесец млад:
Ко клетва бона,
Ко јаук милиона,
Ја чујем како, с висине оне,
Силни чекићи звоне:
Хљеба нам!
Хљеба!
Хљеба!

1910.