ЧЕТРДЕСЕТПЕТА НОЋ - Иво Андрић

Дуго сам бројао промукле сате с озебла тамничког
торња.
Кад заспах, у сну ми дође мој отац - зликовац - оставив
свој прокисли гроб (који не видјех никад). Бјеше добар као они
који су кајали и окајали.
Положи
своју тешку руку на моје раме и говораше:
"... а живот је, синко, тешка ствар;
Цио тај ваш благословени свијет, као црвоточна
шаховска даска,
подијељен на црна и бијела поља.
Има по неки па се роди на бијелом пољу; тај дуго
живи
и - мисли да му је добро на земљи.
Али који падне на црно поље - Ех! - као што наша
крв је пала,
тај не зна - веселник! - шта је живот, он позна
само грешну радост
и црну стрепњу и јадни немир; без исцјељења је;
тај полијеће, посрће и увијек пада и гази и гаца,
а једе га земљино блато, а пије га нејасан спомен на
свијетло божије крило.
Његов је живот седам неуспјеха, туга је својима и терет
цијелом свијету. - Ал` луд је свијет који је
за такве створио лудницу,
и злочинац је свијет који их шаље у тамницу.
Него, има, мој озебли птићу, има и за нас један
кутак.
Двадесет и двије године сам гледао како растеш као
платана градског парка, под којом шипарице
француски уче
и коју сваког прољећа обрезују глупи вртлари.
Али све си бацио једног дана, кад је бјеснило југово
море,
и послушао нашу крв. И добро је, голубе -
добра је несрећна, влажна земља
безутјешнима..."

*

Ишли смо журно, ја и мој отац; цвали су тишином пути.
Бијаше диван и тих - сјајан од росе и мјесечине -
укоп.
Ко они који носе завјетно благо да га сахране у
ријеци
Ноћас
-----------------------------------------------------------------------

(1914.)