НА ПРИПЕЦИ - Алекса Шантић

Скуњено и жедно ћути стабло свако;
Испуцала земља, сухи јечам стрши.
Врелу јару сипљу и поља и крши,
И нигдје ниједан лист да би се мако.

Овдје уз ријеку, уз купине мрке,
Прикрила се стока па умроно дашће;
А тамо, у страни, осамљено храшће
Гдје простире сјенку, уз рапаве шкрке

Прибило се село па убого ћути.
Стазе празне. Само, прахом огрнути,
Низ друм с кљусадима одмичу чергаши.

Уз чупаве мајке гола, црнпураста
Прискакују дјеца... Цврчак цврчи с храста,
И караван миче. Стари друм се праши.

1918.