ПРЕД МОДЕЛОМ - Алекса Шантић

Хоћу ли тебе својим скромним кистом,
О дивна жено, насликати моћи?
Ко жедна биљка што мре у самоћи,
За тобом и ја гинем жеђу истом.

За усне твоје мени сада треба
Крв зоре ране и пламен рубина,
За лице пјена са морских ширина,
За очи сунца и плавога неба.

Ал` залуд подвиг, залуд свака боја,
Не зна те рука насликати моја -
Ја дршћем, ево, пред љепотам` твојим...

Дршћем и горим ко жар сред огњишта,
И бацам кисто, јер не видим ништа -
Овако близу кад пред сунцем стојим.

1907.