СЛАП НА ДРИНИ - Иво Андрић

Влагом дише вода, навире магла долином.
Погашен огањ на сплаву.
Са мокре горе над реком
неко дозива некога.

У размацима неједнаким,
међу промуклим дозивима,
почнем да заборављам студен,
и ко сам и откуд идем,
да се савијен мирим,
али се онда одједном,
већ кад се понадам да неће,
јави онај с планине.

Корим се: "Спавај, не зове тебе нико.
Ти, који си себе заборавио, зашто
да бдиш и стрепиш сад
рад туђег незнана гласа."

Ал после краће тишине, која и није до чекање,
опет се јави, па опет, и опет.
А по гласу познајем да брзо замиче шумом.
И мислим, како ће скоро
заћи за исполину
и будит` другог човека или уснулу звер
ил само очајну јеку.
А ја да заспим. Да спавам.