ШЕТЊА - Иво Андрић

А јутрос су ме извели на сунце.

Јарболи неког брода иза зида,
пуни и добри сунчани минути,
и ништа више не видјеше очи.
Ал` само мисо да тим истим сунцем
бљеште и твоји обасјани пути -
и ко топљено злато очњег вида
суза за сузом стаде да се точи.
Заклопих очи.

Мрачна и влажна, кад се вратих, бјеше
ћелија моја, а стражар са мачем
и лицем оних који неког тјеше -
мишљаше, јадан, да од сунца плачем.

(Сплит (стари затвор), 8. 8. 1914.)