СКЕРЦО У ЦРНИНИ - Иво Андрић

Ја мислим: како то бива
Нама смртним људима на земљи.
Наком много смијешних и мучних ствари
Побусају нам гроб и забиљеже га
Парчетом камена.
Да помогну тако кратком и слабом памћењу 
своме.

Горке вечерње мисли.

Слушам надамном муклу ноту:
Груде земље бију о дрвени покров,
Гробар пјевуцка и пљуцка.
(Сад му се лопата смаче и нешто куцка
и пусје.)
Та то он мене сахрањује!
А кад би готов, одахну отравши
Руке о скуте;
Сједе на хумку
(Ко да није доста мога терета)
Извади духан иза појаса,
И запали.

(1919)