НЕРЕТВА - Алекса Шантић

Нада мном, у башти, машу брескве пуне
Зелених лепеза и првог зарутка;
Припило се сунце и у лисне круне
Као да би хтјело све злато да утка.

Ја, наслоњен на зид, прекрштених рука,
Гледам како доли, о хридину шупљу,
Неретва се ломи, а с високих кука
Нага дјеца скачу и с виком се купају,

Док најмање једно по пруду се ваља
Галебови круже. Неколико праља
Пратљачама млате, и о гребен греда

Разбија се ехо, мре. Ријека чиста,
Препуна смарагда, путује и блиста,
И ред блиских кућа у њој се огледа.

1912.