М. Ц. - Иво Андрић

Остарићемо, што од година што бурна живота,
и смирићемо се и проти воље;
то не значи да ћемо бити "разочарани"
- Боже сачувај! - и носити
демонстративно "часне седине".
Не, тек, тако, биће нам драже место крај прозора
и стишан разговор;
доживљаје ће заменити сећања;
и волићемо мало одвише књиге и слике
на којим други неће моћи богзна шта да виде.
Остарићемо, дабоме, ал то је далеко.
Сада и још за дуго, воља да се
срдимо, волимо, грдимо, бурно ломимо,
свуда код људи отпор и распре изазивамо,
тугу код својих.
И у свему томе често помислим,
не без неке нежности са самим собом:
остарићемо.
Т.Ј. ако нас опет нека огњена шимера
пре времена не однесе до ђавола.

(1922)