ВЕКОВНИ СТРАЖАР - Војислав Илић

Код просека древног града,
Где с тутњавом Вардар стиже,
К`о огромне развалине.
Под небо се стење диже.

На висове стења тога
Не достижу живи људи,
Ту једино дивља коза
Кроз урвине мрачне блуди.

У подножју Вардар шуми
И високо баца пене,
И с тутњавом ломи вале
О вечите, хладне стене.

Ал` над висом, што се диже
Парајући магле плаве,
Живи један сведок стари
Српске снаге, српске славе,
Пет векова он стражари,
Без одмора и без смене,
Пет векова он стражари
С ове страшне, суре стене.

А тај вечни, сури стражар -
То је царски ор`о стари
Над сумроним урвинама
Столећима што стражари.

Он облаке крилом туче
И огњене муње баца,
И кликтањем оглашава
Дивну славу праотаца.

И туђинац чује усклик,
Са висова што се хори,
И застрашен дуго блуди
По суморној, тавној гори.

А кроз кланце бурни Вардар
Са тутњавом баца пене,
И ломи се с мутним валом
О вечите, хладне стене.