ПОВРАТАК - Алекса Шантић

Мрем... Са мојих њива ено други жање...
Тамо више нема старе куће моје -
Под очевим кровом страна чељад стоје,
И шљемена српских све је мање, мање...

О, лијепа поља! О лијепе луке!
Не носим вам ништа доли душе голе,
Жуљева и рана, што пеку и боле,
Невоље и глади и скрхане шљуке...

У теби ми неће, моје родно село,
Погладити нико руком мрачно чело,
Нити ли ће чути вапај биједан...

Ја знам, ништа више за ме немаш тамо,
Али једну жељу испуни ми само:
Под гранама твојим о дај ми гроб један.

1913.