НА ДНУ РЕКЕ - Војислав Илић

Реко, бистра реко, лепоте ти твоје!
Разгрни ми часом чисте груди своје,
Да сагледам чуда, да угледам рај;
Да прегазим поља рујнога корала,
Да походим дворе од чиста кристала,
Па да причам после лепоту и сјај...

О махни се, момче, тако луде жеље,
Тужна су ми поља и дворане веље,
Кад се у њих сами уселио јад;
Тек што зора сину са истока рана,
И запева славуј у сусреће дана,
Јунак их је један походио млад.

Залуду му поје бродарице виле
Чудновате бајке и песмице миле,
Залуду га двори сав чаробни свет -
Мутно му је око, срце пуно студи,
А бледу је главу спустио на груди,
Баш к`о бритком косом оборени цвет...