ТУРСКА - Војислав Илић

К`о изумрли давно преда мном градови леже
И мирна, убога села. Са мрачних домова њини`
И древних, камених платна, вињага густа се вије,

Ил` шуми на висини,
И као прастаро гробље лиснатом мрежом их крије.
Ено на суром Вису урвине вековне стоје
К`о страшан, огроман скелет... Кроз окна њихова пуста

сањиво шумори ветар и ниче висока трава
Суморног заборава.
Изгледа, као да човек ни руком дотак`о није,

Што су столећа бурна одбила у мрачном ходу
Са кула и платна градских. Ту гњездо јеина вије,
И змија одвратно мили и гуштер по травном поду.