1914. - Иво Андрић

У полутами и тишини
Без снова ноћи, без мира дана.
Лагано је заборављала
Моја душа у вјенцу рана.

Ал` јутрос, с првим зраком сунца
Зацвиље спомен страшним гласом
И крв запишта из свих рана:
Унијели су ми крчаг воде
И први пут сам, са ужасом,
На мрачној води угледао
Свој лик, испијен, блијед, и зао.

(1914, Марибор)