ПРОЉЕТНЕ ТЕРЦИНЕ - Алекса Шантић

Набрекло дрвље младошћу и силом.
У сваком стаблу ја чујем гдје бије
По једно срце дубокијем билом -
И ћутим како пуни извор лије
Новог живота из сваког удара,
Што корјен тресе, буди га и грије.
Све цвјета, дише. Вијенце бехара
Повија вјетар и пахуље носи,
И свуда трепти прва, млада јара.

Блистају стране у сунцу и роси,
Избија лоза, соче здрави трси,
И зној му купи... Одјекују врси -

Пролеће пјева. Но док господ бдије
И на свом топлом срцу земљу стиска,
Ја видим како један црв се вије -

Гмиже и пузи и полако гриска,
Овдје по долу и ту по врхунцу,
Травке и цвијет и корјења ниска -

Стабла и гране, заметак и трунцу
Сваку; и гвожђе, земљу и кам голи...
И видим гдје се гладан пење сунцу,

И црвоточина златна пада доли.

1911.