НА КРАЈУ БИЋЕ ОПЕТ ЈЕДНО ИСТО - Десанка Максимовић

Кад помислим да ће као пене нестати
и хриди ове, где се јутрос моја туга
меша са горким мирисом пелена,
куда ћу минути ја као свила зрачна
само, испод плавих маслина и ловора зелена.

Кад помислим да је све ово што ме боли,
и вечно тако се чини, само сенка нестална;
и да ће и море ово, и звезду, и планину снежну
однети време као и човека,
и сузу његову земаљску и радост нежну:

Мирна бих и горка на песак овај легла
и вечито на њему остала,
не тражећи ничему на овој земљи лек.
На крају биће опет једно исто
све, ма чиме се испунио век.
И што бих, онда, чинила ма шта
да ми радост дође или туга престане,
када сам пролећа једног у мају постала
само зато да ме опет нестане.