СВЕЈЕДНО МИ ЈЕ - Десанка Максимовић

Ма шта да се тужно збива
у срцу мом:
ја сунце волим.

Ено га букти у видика
немирном набору;
ено га лепрша у булки
крилатом сабору;
ено га смеје се блиставо
на реци испод моста.

И мени је доста,
да све заборавим:
јер кратко боравим
овде, где ме је срце заболело
и живот чудно заволео.

Свеједно ми је,
ма шта да се тужно збива
у срцу мом:
ја живот волим.

И у тежак дан мени је доста
за срце врели маков цвет,
за око блистав тица лет,
за душу с гране песмица проста,
јер закратко овде боравимо
и једном ћемо да се заборавимо:
и румени маков цвет,
и сребрни тица лет
и песмица са гране
и сви због којих ми тужно бива.
О, сви ми што случајно заједно
гледамо неба лепоту.

И знам, у новом животу
заборавићемо овај земље крај
и нећемо никада поново
у сунца гледати сјај.

Свеједно ми је,
ма шта да се тужно збива
у срцу мом:
јер проћи ћу ја,
а проћи ће и мртво камење
по коме сам газила;
проћи ћу ја,
а проћи ће и вечно пламење
са кога ми светлост слазила.

Проћи ћу ја,
а проћи ће и пољане равне
покрај којих сам ходила;
проћи ћу ја,
а проћи ће и планине давне
изнад којих се високо
мисао моја сводила.

Проћи ћу ја,
а проћи ће и све што сам
мимогред или дубоко волела;
проћи ће све,
а проћи ћу и ја, мада ме је болела
душа наших неизбежна судбина.

Свеједно ми је,
ма шта да се тужно збива
у срцу мом:

Знам, једном на све заборавићу.
Све што се овде збило
поновити се неће тамо
где без краја боравићу.

Знам, са својом кртом стабљиком
душе моје бела цваст,
и моја бескрајна жеља
за животом,
и моја болна страст
за лепотом
увенуће у таму.

Знам, тад заборавићу
колико сам на земљи
грабљиво волела
себе саму.